Археолошки институт представља јединствену, централну научно-истраживачку установу у Србији која је посвећена археологији. Основала га је Српска академија наука и уметности 1947. године, а од 1961. је самостална установа.

Arheološki institut

  /  Виминацијум   /  VIMINACIUM, РИМСКИ ГРАД И ЛЕГИЈСКИ ЛОГОР

VIMINACIUM, РИМСКИ ГРАД И ЛЕГИЈСКИ ЛОГОР

Назив пројекта: VIMINACIUM, РИМСКИ ГРАД И ЛЕГИЈСКИ ЛОГОР
Руководилац истраживања: др СНЕЖАНА ГОЛУБОВИЋ

Сарадници:
др Александар Бошковић, научни саветник
др Бебина Миловановић, виши научни сарадник
др Милица Тапавички-Илић, виши научни сарадник
др Мирјана Војвода, виши научни сарадник
др Драгана Гавриловић, виши научни сарадник
др Немања Мрђић, виши научни сарадник
др Јелена Анђелковић Грашар, виши научни сарадник
др Емилија Николић, виши научни сарадник
др Сања Пилиповић, виши научни сарадник
др Оливера Илић, научни сарадник
др Ангелина Раичковић Савић, научни сарадник
др Саша Реџић, научни сарадник
др Иван Богдановић, научни сарадник
др Илија Данковић, научни сарадник
др Илија Микић, научни сарадник
др Младен Јовичић, научни сарадник
др Иван Гаргано, истраживач приправник
МА Љубомир Јевтовић, истраживач сарадник
MA Горан Стојић,истраживач приправник
МА Милица Марјановић, истраживач сарадник
МА Ивана Косановић, истраживач сарадник
МА Ана Митић, истраживач сарадник
МА Стефан Станчић, истраживач приправник
МА Кристина Поњавић, истраживач приправник
MA Бојана Зорић, истраживач приправник
др Миомир Кораћ, стручни саветник
Снежана Николић, стручни сарадник

Институције укључене у процес истраживања:
Центар за нове технологије “Viminacium”
Математички институт САНУ, Београд
Рударско-геолошки факултет, Универзитет у Београду
Шумарски факултет, Универзитет у Београду
Институт за нуклеарне науке „Винча“
Институт за испитивање материјала
Технолошки факултет, Универзите у Новом Саду
Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“
Биолошки факултет, Универзитет у Београду
Стоматолошки факултет, Универзитет у Београду
Paleogenetics Group Mainz, Johannes Gutenberg University, Mainz, Germany
Institute for Evolutionary Biology, Barcelona, Spain
David Reich Lab, Ancient DNA, Biology, Disease, Harvard Medical School, Boston, USA
Department of Evolutionary Biology, University of Vienna, Austria
Department of Archaeology and Classical Studies, Stockholm University, Sweden

Специфичан географски положај у удолини заштичен околним брежуљцима је одредио карактер тетрархијског меморијалниог комплекса који се састоји из два фортификациона система, грађевина унутар утврђења и сакралне архитектуре на брду Магура.

Географија:
Археолошки локалитет Виминацијум (Viminacivm) налази се у стишкој равници, на десној обали реке Млаве код њеног ушћа у Дунав. Најближе савремено насељено место је село Костолац, док је град Пожаревац удаљен око 18 km. Некадашњи Виминацијум био је смештен у плодној равници окружен рекама Дунавом и Млавом на северу и западу, а Хомољским планинама на југу и истоку. Вековима је остао ненасељен и данас пружа изузетно ретку прилику истраживачима да несметано и детаљно упознају и реконструишу живот тог времена.

Историјат истраживања по етапама:
Прва археолошка истраживања Виминацијума крајем XIX века започео је архитекта Михајло Валтровића. Ископавања су се одвијала на десној обали Млаве на простору војног утврђења, града и некрополе. Почетком XX века, први српски школовани археолог Милоје Васић, током 1902. и 1903. наставља путем свог учитеља Валтровића и спроводи обимнија ископавања ужег градског језгра западно од војног утврђења. Истовремено врши и мања сондажна ископавања на левој обали Млаве, на локалитету данас познатом као „Тодића црква“. Након дуже паузе, седамдесетих година XX века, Археолошки институт у Београду под руководством Љубице Зотовић, у сарадњи са Владиславом Поповићем и Владимиром Кондићем, покреће дугогодишња археолошка истраживања Виминацијума. Током прве етапе која је трајала од 1972. до 1975. године, истраживане су градске терме и део насеља. У периоду од 1976. до 1997. године, Љубица Зотовић, самостално руководи заштитним археолошким истраживањима јужне градске некрополе. Археолошки институт у Београду, током овог века, у континуитету наставља упоредо заштитна и систематска археолошка истраживања под руководством Миомира Кораћа. Ископавања су првенствено усмерена на некрополе које окружују град, док су у ужем градском језгру истражене терме – градско купатило и амфитеатар. Последњих година су истраживања усмерена и на војни логор у коме су осим северне и западне капије са бедемима, истражени и делови главне управне зграде (principia). Ископавања у широј градској зони обухватају акведукт, виле рустике, односно приватне поседе имућних грађана, као и оближње цивилно приградско насеље источно од града и логора уз некадашњу реку Клепечку.

Резултати (истражене целине):
Током вишедеценијских истраживања у највећој мери је истражен „град мртвих“ односно некрополе које се пружају јужно, источно и североисточно од града. Откривено је преко 14.000 гробова кремираних и инхумираних покојника из периода од праисторије до средњег века. Највећи број сахрана је из античког периода, од краја I до IV века. Међу гробовима овог периода, осим рељефно декорисаних камених и оловних саркофага, издвајају се осликане гробнице које представљају врхунска ремек дела касноантичког сликарства.
Јавно градско купатило – терме са укупно пет базена наизменично коришћених кроз више фаза изградњи у периоду од почетка II па све до краја IV века, представља не само типично грађевинско здање за одржавање хигијене и здравља, већ и објекат за одмор и разне друштвене активности. Међу објектима јавног карактера, посебно се истиче амфитеатар смештен у североисточном углу града, око 50 m од легијског логора. Као објекат саграђен за одржавање спектакла, осим забавног карактера, испуњавао је и популистичке циљеве владара који су играма “куповали” наклоност народа.

Две фазе амфитеатра разликују се не само по димензијама и облику, већ и по грађевинском материјалу. Првобитни објекат је изграђен почетком II века од дрвета, а затим је на истом месту подигнут нешто већи амфитеатар од камена.

Војној архитектури припада легијски логор саграђен у првим деценијама И века као земљано утврђење у коме су боравили припадници првих мезијских легија IV Scythica или V Macedonica. У првом каменом утврђењу с краја I века све до краја антике боравила је легија VII Claudia. До сада су истражене две капије, северна (Porta praetoria) и западна (Porta principalis sinistra) са бочним кулама, као и делови северног и западног бедема укупне дужине од преко 300 m. Унутар утврђења су вршена истраживања мањег обима којима су дефинисани поједини објекти, попут чесме, терми и канализационих канала. У изградњи логора јасно су дефинисане две хронолошке фазе. Старија фаза се односи на последње деценије I века, док је млађа смештена у II век. Акведукт укупне дужине око 10 километара доводио је пијаћу изворску воду у град и војни логор. Од изворишта до римског града и војног логора нагиб аквадукта износио је 1 до 2 промила. Био је саграђен од камена шкриљца и опека. На појединим местима налазила су се уклесана имена мајстора који су учествовали у његовој градњи. Део акведукта је био угрожен радом површинског копа Дрмно и зато је измештен у заштићену зону.
Посебну атракцију представља откриће целог скелета мамута који потиче из праисторијског периода миоцена. Нађен је у сливу некадашње праделте реке Мораве формиране при повлачењу Панонског мора. Припада изузетно ретким врстама и очуван је на лицу места. Због тога и представља праву реткост. Процењено је да је женка у тренутку смрти била стара око 60 година. Висина мамутице је била преко 4,5 метара, дужина преко 5 метара, а у животном добу била је тешка преко 10 тона. Међу неочекивана открића спадају остаци два моноксила и брода нађени у некадашњем рукавцу Дунава, званом Дунавац. Пловила су пронађена на дубини од око 9 m у профилу површинског копа Дрмно. Моноксили су исклесани из једног комада издубљеног дрвета и припадају античком и раносредњевековном периоду. Боље сачувани брод је равног дна са помоћним једром, очуване дужине од 10 m и највеће ширине око 2,8 m. Примарни начин покретања пловила, била су весла, док је помоћно једро коришћено у погодним, ветровитим приликама.

Методологија ископавања и мултидисциплинарни приступ:
Методологија археолошких истраживања данас се углавном ослања на примену савремених метода природних наука, како би археолошка ископавања била бржа, ефикаснија и јефтинија. Ископавањима претходи даљинска детекција и геофизичка проспекција терена (георадар, магнетизам, геоелектрика, сеизмика). Као посебан вид најсавременијих метода, при ишчитавању и анализи георадарских сигнала, користе се методе вештачке интелигенције и прогностике у циљу дефинисања простора и добијања тродимензионалних модела. Анализама стерео парова аероснимака ширег простора утврђују се објекти на општем нивоу, а затим се, применом метода геофизике, прецизније дефинишу. За утврђивање прецизног положаја објеката у простору, као и за утврђивање свих археолошки истражених артефаката, користи се сателитска навигација ГПС (General Positioning System) субцентиметарске тачности.

Актуелна истраживања:
Последњих година врше се истраживања унутар војног утврђења којима је обухваћен део управне зграде (principium), седиште главнокомандујућег (legatus legionis) у логору. Овај објекат представља војни штаб и заузима централно место у логору непосредно уз раскрсницу две главне улице (via principalis и via praetoria). На основу резултата геофизичке проспекције, закључено је да су димензије објекта 70 x 50 m, а до сада је истражена површина од око 800 m². Дефинисан је део унутрашњег дворишта са комадима монументалних стубова који указују на постојање перистила, фонтана за водоснабдевање са остацима оловних цеви и више просторија од којих су неке имале подно грејање, а поднице биле поплочане декоративним, лептирастим плочицама. Поједини зидови садрже зидну декорацију у виду вишебојних бордура и флоралних мотива. Просторије обухватају источни део управне зграде и део централног форума са перистилом, као и део базилике са једним од трибунала на источној страни. У овом објекту, као и на бедемима логора, јасно су издвојене две хронолошке фазе живота које ће бити прецизно дефинисане током будућих истраживања.

Одабрана библиографија:

Čanak-Medić, M. 1978: Gamzigrad, kasnoantička palata. Saopštenja XI. Belgrade: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture.

Srejović, D. 1983. Gamzigrad, Kasnoantički carski dvorac. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti.

Srejović, D. Vasić, Č. 1994. Emperor’s Galerius’s buildings in Romuliana (Gamzigrad, eastern Serbia). Antiquité Tardive 2: 123-141.

Srejović, D. 1994. The representations of Tetrarchs in Romuliana. Antiquité Tardive 2: 143-152.

Vasić, Č. 1995: Chronological Relations of Palace and Fortification System of Gamzigrad. in: D. Srejović (ed.) The Age of Tetrarchs. Symposium 4th-9th October 1993. Scientific meetings LXXV. The section for Historical Sciences 24. Belgrade: SANU: 313-323.

Živić, M. 2003. Felix Romuliana. 50 godina odgonetanja. Zaječar: Narodni muzej, Zaječar.

Vasić, M. (ed.) 2006. Felix Romuliana – 50 Years of Archaeological Excavations. Papers from the International Conference, Zaječar. 27th-29th October 2003. Belgrade: Institute of Archaeology; Belgrade. Commitee on Archaeology of Serbian Academy of Sciences and Arts, Belgrade. National Museum, Zaječar.

Brandl, U. Vasić, M. 2007: Roms Erbe Auf Dem Balkan: Spätantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien. Mainz am Rhein: Von Zabern.

Popović I. (ed.). 2011. Felix Romuliana – Gamzigrad, Belgrade: Institute of Archaelogy, Belgrade.

Petković, S. 2011. Roman Settlement on Gamzigrad Prior to the Imperial Palace Felix Romuliana. Starinar LXI/2011: 171–190.

Petković, S. 2011. Late Roman Romuliana and Mediaeval Gamzigrad from the end of 4th to 11th centuries AD. in: Keszthely – Fenékpuszta im Kontext spätantiker Kontinuitätsforschung zwischen Noricum und Moesia. Hrsg. O. Heinrich-Tamaska, Castellum Pannonicum Pelsonense, Vol. 2. Budapest – Leipzig – Kesthely – Rahden/Westf. A Magyar Tudományos Akadémia Régészeti Intézete, Geistwissenschaftliches Zentrum Geschichte und Kultur Ostmitteleuropas e. V., Balatoni Muzeum: 267–283.

Pop-Lazić S. 2016. Felix Romuliana/Gamzigrad in the Fifth Century – Results of Recent Research. in: Bugarski I., Heinrich-Tamáska, O. Ivanišević, V. & Syrbe D. (eds): Grenz Übergänge. Spätrömisch, frühchristlich, frühbyzantinisch als kategorien der historisch-archäologischen Forschung an der mittleren Donau – Late Roman, Early Christian, Early Byzantine as Categories in Historical-Archaeological Research on the Middle Danube. Akten des 27. Internationalen Symposiums der Grundprobleme der Frühgeschichtlichen Entwicklung im Mittleren Donauraum, Ruma, 4.-7.11.2015. Forschungen zu Spätantike und Mittelalter 4. Remshalden. Verlag Bernhard Albert Greiner: 231–246.

Đurić, B. Jovanović, D. Pop-Lazić, S. & Prochaska, W. 2018: The Stones of Felix Romuliana (Gamzigrad, Serbia). in: Mateti, P. & Marasović, K. (eds.) Proceedings of the XI ASMOSIA Conference, Split 18 – 22 May 2015. Split: Arts Academy.

Pop-Lazić, S. 2018. Feliks Romulijana (Gamzigrad). u Rimski limes i gradovi na tlu Srbije. ur. M. Korać-

S.Pop-Lazić, 28-35. Beograd: Arheološki institut, 166-172. von Bülow, G. Petković S. (eds). 2020:  Gamzigrad-Studien I. Ergebnisse der deutschserbischen Forschungen im Umfeld des Palastes Romuliana. Römisch-Germanischen Forschungen, Band 75. Wiesbaden : Reihert Verlag.

Сарадници

виши научни сарадник

научни саветник

научни саветник

научни сарадник, редовни професор

научни саветник
This site is registered on wpml.org as a development site.