Археолошки институт представља јединствену, централну научно-истраживачку установу у Србији која је посвећена археологији. Основала га је Српска академија наука и уметности 1947. године, а од 1961. је самостална установа.

Arheološki institut

  /  Антика   /  Врело – Шаркамен

Врело – Шаркамен

Назив пројекта: Врело – Шаркамен, Археолошка истраживања, презентација и промоција

Руководилац истраживања: др Софија Петковић

Сарадници: др Игор Бјелић и Марија Јовић МА – Археолошки институте Београд, Гордан Јањић МА – Музеј Крајине Неготин,
Никола Радиновић МА – Београд.

Институције укључене у процес истраживања: Археолошки институт, Музеј Крајине Неготин

Римско налазиште Врело налази се на левој обали Врелске реке, 4 km западно од села Шаркамен, које се налази на око 20 km северозападно од Неготина у источној Србији, на обронцима Дели Јована.

Локалитет је смештен на падини која се стрмо спушта ка долини Врелске реке, а окружен је узвишењима, на десној обали реке, брдима Рт и Кориџан, а на левој обали брдима Церје и Хајдучка Главица. Читава долина Врелске реке, као и простор самог налазишта данас су обрасли густом храстовом шумом, са спорадичним чистинама на којима се налазе ливаде и мале њиве.
Налазиште је први забележио Феликс Каниц 1889. године, као римско утврђење са осам кружних кула, квадратне основе, димензија 100 х 100 m. 1947. године, током рекогносцирања средњевековних споменика источне Србије, архитекта Ђурђе Бошковић је обишао Врело и скицирао видљиве објекте: римско утврђење са 10 кружних кула, неправилне четвороугаоне основе, димензија 81 x 91 m, мост и „храм“ на левој обали, и „терме“ на десној обали Врелске реке.
Прва археолошка истраживања на Шаркамену предузели су кустоси Музеја Крајине у Неготину, Милица и Ђорђе Јанковић, 1975. године западно од утврђења, на простору грађевине са куполом, када су нађени делови царске порфирне скулптуре.

У периоду 1994–2003. САНУ, Археолошки институт у Београду и Музеј Крајине у Неготину започели су систематска археолошка истраживања овог налазишта. Под управом акад. Драгослава Срејовића, археолошким истраживањима руководио је др Миодраг Томовић из Археолошког института, а чланови стручног тима били су и Ђоко Јовановић и Гордан Јањић, кустоси Музеја Крајине, др Чедомир Васић, архитекта Завода за заштиту споменика културе Ниш и Борисав Марковић, инжињер геодезије, КУ Неготин.
Откривено је више објеката на левој и десној обали Врелске реке:
А – утврђење царске резиденције, B – царски маузолеј, C – консекративни тумул, D – платформа од камених плоча уз западну страну маузолеја, Е – касноантички објекат уз јужну кулу западне капије утврђења, F – металуршка радионица западно од меморијалног комплекса, G – објекат квадратне основе западно од тумула (зидана гробница?), H – економски објекат на десној обали Врелске реке, И – велика грађевина (базилика?) на левој обали Врелске реке и Ј – економски објекат (хорреум?) северозападно од утврђења.
С обзиром на ограничену површину ископавања и малу количину покретних археолошких налаза, истраживачи су на основу аналогије са тетрархијском палатом Felix Romuliana на Гамзиграду, претпоставили да се на Врелу налази недовршено утврђење царске резиденције из тетрархијског времена. Геодетским и архитектонским снимањима констатовано је да се ради о фортификацији оријентисаној према странама света, основе у облику неправилног четвороугла, страна димензија од 91 m на истоку, 98 m на југу, 92, 5 m на западу и 91, 50 m на северу.
Тајна шаркаменског утврђења је већим делом откривена ископавањем грађевине са куполом 1994-1996. године, која се налази на око 250 m западно. Утврђено је да се ради о царском маузолеју, веома сличном царским гробницама поред консекративних хумки на брду Магура, источно од царске резиденције на Гамзиграду. Ова два маузолеја приписују се цару Галерију и његовој мајци Ромули, а настали су крајем III века (294-295. године) у случају царице-мајке и почетком IV века (206-211. године) за цара Галерија.
Маузолеј на Врелу има подијум квадратне основе, странице 10, 5 m, који је био висок око 3 m изнад темељне зоне. На подијуму се налазила едикула маузолеја октогоналне основе, пречника око 5, 5 m, сада девастирана. У средишту подијума налазила се крипта кружне основе, пречника 5, 18 m, покривена зиданом куполом високом 2 m. Читав маузолеј зидан је кречним бетоном у техници опус цаементицум, а фасада подијума и едикуле је изграђена од квадера плавичасто-сивог гранита (опус qуадратум). Највеће изненађење представља откриће гробне јаме са остацима кремиране особе, која је укопана у живу стену у средишту крипте и налаз сета златног женског накита у скривници у ниши уз темељ маузолеја, западно од гроба.

У маузолеју су похрањене 3 златне огрлице, 2 наушнице, 3 прстена, 2 украса за косу (салтелеоне), један листолики привезак и 9 листова дијадеме од златног лима са утиснутим портретима тетрарха. Портрети утиснути са аверса златног новца, ауреуса, кованих у време И тетрархије (294-305.године), идентификовани су на основу иконографије и натписа као 2 Диоклецијанова, један Констанција Хлора и, можда, један Галеријев. Накит припада луксузнијој јувелирској производњи из периода друге половине ИИИ века. Све ово упућује на чињеницу да је царица сахрањена у маузолеју почетком IV века, највероватније око 305/306. године.
Уз северну фасаду подијума, призидан је жртвеник за либацију у виду зидане цеви правоугаоне основе, а уз западну страну подијума налази се платформа од кречњачких блокова повезаних оловним спојницама, димензија 3, 60 x 2, 80 m. Северно од маузолеја насута је хумка – тумул, пречника 14,5 m, сада очуване висине од 2,5 m, изнад 6 гробова спаљених покојника. Сахрањене особе су биле различитог пола и узраста судећи по гробним прилозима – керамичким посудама, накиту, оружју и оруђу, а треба напоменути да су се у потпуности разликовали и типови гробних јама и њихове конструкције. Остаје нејасно у каквој вези је био тумул изнад ових гробова са маузолејом, осим чињенице да је настао у исто време када и царска гробница. На основу налаза, поменути гробови се могу датовати у крај III – прву половину IV века.
Због сличности са резиденцијално-меморијалним комплексом на Гамзиграду и Магури, утврђена резиденција и маузолеј на Врелу датују се у почетак IV века, и приписују се тетрарху Максимину Даји (305–313. године), који је био сестрић цара Галерија, док би у маузолеју били похрањени кремирани остаци Галеријеве сестре и Ромулине кћери, чије нам име није познато из историјских извора. Почетак изградња комплекса на Врелу може се сместити у годину 309/310. када се Максимин Даја самопрогласио за августа. Изградња је трајала, највероватније до средине 313. године, када је Даја доживо пораз од његовог такмаца Лицинија и убрзо трагично преминуо.
Фрагменти порфирне скулптуре цара на трону нађени су на падини јужно од маузолеја и западно, на простору између меморијалног комплекса и касноантичке радионице (грађевина F). Осим 7 већих делова, нађен је велики број ситних, атипичних фрагмената. Нажалост, делови главе статуе, који би могли да открију идентитет императора, недостају.
2013-2020. обновљена су археолошка истраживања на локалитету Врело – Шаркамен од стране Археолошког института у Београду и Музеја Крајине Неготин. Ископавањима утврђења тетрархијске палате у целости су откривени југоисточна кула (кула 8), југоисточни угао унутрашњости утврђења, са 4 просторије дуж јужног бедема, истраженог у дужини од 15 m. Такође, истражена је западна капија и куле, које је фланкирају (куле 1-2). Дуж западног бедема, северно и јужно од капије истражене су по 3 просторије. Због недостатка покретних налаза, функција просторија у унутражњости утврђења, призиданих уз јужни И западни бедем није могла бити утврђена.
Извршена су ревизиона ископавања северног бедема у сонди у којој је констатован 1994. године. Северни бедем је откривен у дужини од 14 m. Очуван је у темељној зони и 2-3 реда камена надземног дела зида, ширине 3 m, односно супротно ранијој хипотези био је у потпуности изграђен. Слаба очуваност северног бедема је условљена великим падом терена од севера ка југу и израженој ерозији земљишта на простору утврђења.
Истраживања спроведена 2013-2020. донекле су изменила раније хипотезе о тетрархијској резиденцији на Врелу код Шаркамена, пре свега у архитектонско-конструктивним решењима и чињеници да су осим бедема И кула били изграђени и објекти у унутрашњости фортификације. ЛИДАР скенирање налазишта из ваздуха 2021. године потврдило је нове резултате ископавања И отворило нова питања о структури утврђене резиденције.

Одабрана библиографија:

И. Бјелић, Специфичности зидања утврђеног резиденцијалног комплексана локалитету Врело–Шаркамен, Гласник српског археолошког друштва  35, 2019. (ур. Д. Антоновић ), Српско археолошко друштво, Београд: 65-84.

Г. Јањић, С. Петковић, И. Бјелић, Врело – Шаркамен код Неготина. Тетрархијска резиденција Максимина Даје/ G. Janjić, S. Petković, I. Bjelić, Vrelo – Šarkamen. Tetrarchic Residence of Maximinus Daja, Музеј Крајине: Неготин 2021, 1-139.

Ђ. Јанковић, Истраживање споменика у  Врелу, Шаркамен, Старинар 30/1980, 87-93.

Đ. Janković, M. Janković, Vrelo – Šarkamen, zaštitna arheološka iskopavanja, Arheološki pregled 17, Beograd 1975, 86-88.

  1. Petković, G. Janjić, N. Radinović, Carska rezidencija Vrelo-Šarkamen kod Negotina. Istraživanja u 2013. godini, u: Arheologija u Srbiji. Projekti Arheološkog instituta u 2013. godini, ur: D. Antonović, Beograd 2015, 64-68.
  2. Petković, G. Janjić, Vrelo – Šarkamen. Arheološka istraživanja, prezentacija i promocija 2015. godine, u: Arheologija u Srbiji 5. Projekti Arheološkog instituta u 2015. godini, ur. N. Gavrilović-Vitas, I. Bugarski, V. Filipović, Beograd 2017, 92-96.
  3. Petković, G. Janjić, M. Jović, I. Bjelić, Vrelo – Šarkamen, arheološka istraživanja, prezentacija i promocija u 2016. godini, Arheologija u Srbiji. Projekti Arheološkog instituta u 2016. godini, ur. Ivan Bugarski, Nadežda Gavrilović Vitas i Vojislav Filipović, Beograd 2018, 91-98.
  4. Petković, I. Bjelić, D. Vulović, G. Janjić, N. Radinović, Šarkamen, arheološka istraživanja, prezentacija i promocija 2017. godine, u: Arheologija u Srbiji 7. Projekti Arheološkog instituta u 2017. godini,ur. N. Gavrilović-Vitas, I. Bugarski, V. Filipović, Beograd 2019, 135-141.

Popović, M. Tomović, Golden jewelry from the imperial mausoleum at Šarkamen (Eastern Serbia), Antiquité tardive 6, 1998, 287-312.

Šarkamen (Eastern Serbia): A Tetrarchic Imperial Palace. The Memorial Complex, Edited by Ivana Popović, Archaeological Institute, Monographs No. 45,Belgrade 2005.

И.Поповић, Порфир, Mоћ царева и достојанство богова.Скулптуре из римских градова и палата у Србији (Porphyry, power of emperors and dignity of gods. Sculptures from Roman towns and palaces in Serbia), Археолошки институт, Београд 2017.

  1. Srejović, M. Tomović,  Č. Vasić, Šarkamen. Tetrarchial Imperial Palace. Starinar XLVII, 1996: 231–236.

Šarkamen (Eastern Serbia): A Tetrarchic Imperial Palace. The Memorial Complex, Edited by Ivana Popović, Archaeological Institute, Monographs No. 45,Belgrade 2005.

М. Томовић, и Ч.Васић, Врело – Шаркамен. Царска палата. Златни накит из маузолеја у Шаркамену, каталог изложбе,  Народни музеј  Београд, Музеј Крајине Неготин: Београд 1997.

  1. Vasić and M. Tomović, Šarkamen (East Serbia): An Imperial Residence and Memorial Complex of the Tetrarchic Period. Germania 83 (2), 2005: 257–307.

 

Сарадници

виши научни сарадник

научни саветник

научни саветник

научни сарадник, редовни професор

научни саветник
This site is registered on wpml.org as a development site.